Brazil-Ilha Grande

Nalazim se na nekom prasumastom otoku zvanom Ilha Grande. Frajer i ja. Da vam kazem koju i o Frajeru. Zgodan je i visok, ima misice i prava je macho Latino seljacina. Bas kako ja volim. Voli krkat meso i ribu i voli mi naredjivat. Doduse, Latino seljacine imaju i prednosti jer kolko god naredjuju, toliko i paze da ti ne padne ni dlaka s glave.
I tako, ja se spremila za izlet vamo i frajer doso po mene.
Frajer: “Jesi se spremila vise?”
Ja: “Jesaaaaam!”
Frajer (gledajuci kroz moju prtljagu) “OVO ti ne treba!!!” (izvadi cipele s visokom petom iz hrpe)
Ja: “Staaa? Zasto?”
Frajer (kroz zube) “Pijesak….prasuma….”
Znam da se sigurno svi podabuku navecer nego nece da nosim visoke pete da me slucajno netko drugi ne bi pogledao.
Ko pravi macho seljak je uzeo i moju i svoju torbu i naprtio se. Meni dobro. Ne moram nista nosit nego se mogu mirno koncentrirat na zvakanje kaugume i gledanje okolo.
Sjeli smo u autobus. On je i moju i svoju torbu unio u autobus.
Ja:”Zasto ne stavis torbe dolje u prtljaznik di i svi?”
Frajer: “Ne. To je samo za gringos.” (Gringos su svi stranci koji nisu iz Juzne Amerike).
Onda je jos zadovoljno pogledao oko sebe i zakljucio da cemo sigurno stic na brod na vrijeme jer je autobus pun Gringoa i kako su oni organizirani i uvijek krenu na vrijeme za razliku od Brazilaca.
Konacno smo dosli i na brod. Naravno, brod je bio prenakrcan. Frajer i ja smo se probili vani na palubu da se ne znojimo s gomilom unutra. Unutrasnja gomila se sastojala od raznoraznih stranih turista, brazilskih seljaka, brazilskih turista, vreca krumpira, kupusa, graha, zivih i mrtvih kokosiju, druge peradi i ostale stoke sitnog zuba. Sve je to putovalo na Ilha Grande.
Kakofoniju zvukova unutra i van vam necu ni pocet opisivat.
Nakon jedno sat i po vremena na brodu, nebo se ODJEDNOM otvorilo i pocela je padat najveca kisa koju sam ikad vidjela, a brod se poceo naginjat i punit vodom. Brzo smo se nagurali unutra tako da je sad unutrasnjost bila jos popunjenija nego prije. Unutra je prokisnjavalo. I ne samo to nego je sve skripilo. Kopna nigdje na vidiku. Stranci su unezvjereno gledali oko sebe ne bi li vidjeli da li Brazilci isto panicare ili je to normalna pojava. Brazilci su caskali u revijalnom tonu. Dakle, nema panike.
Nakon jos jedno sat dosli smo na otok. Svi su bili mokri, a stranci i preplaseni. Reda pri ulazenju i izlazenju u brod nije bilo. Nakon sto su otocani sto su cekali na brod da ih odvede na kopno pustili prvih sto ljudi i nekoliko kokosiju da izidju van, dosadilo im je cekat u redu i navalili su ulazit u brod. Nastala je sveopca pomutnja, komesanje, urlikanje i laktarenje. Frajer je laktario okolo, vuko mene i torbe prema izlazu i psovao na portugalskom na sav glas. Ja sam uzivala.
Cim smo izisli reko je da izvolim sutit (iako nisam ni rijec pisnula) jer ce on sad nabacit casku s nekim lokalcima, a ako skuze da sam ja gringa da ce nas odrat za cijene smjestaja. Snimio je nekog covjeka koji je mesetario sobama. Englezima ispred nas je taman uvalio sobu za 200 reala. Frajer je doso i nabacio casku “je, je….jesi vidio koji nered na brodu. Ja ne znam sta kapetan radi. Nema tu reda. Ma katastrofa je….aha….kazes, puno gringoa, a? Jasta i dabome. Kolko ono za bungalow? 60? Uzimamo.”
I tako smo dobili bungalow za 140 reala manje nego Englezi.
Zaboravila sam  jos rec da kisa pada vec tri dana, al nije dosadno.
Navecer svi izidju, krkaju rostilj, piju, plesu forro na trgu (forro je neki ples u dvoje na neku lezerno tugaljivu brazilsku muziku) ili rade capoeiru. Uglavnom, dobro je.